Вечерас ме обгрлила нека туга, стишће ме и гуши. Знам ја да је у људима ускрсло незадовољство и да се многи не сналазе у борби са самима собом, али не знам одговор на питање ДАЛ ИМ ЈЕ ЛАКШЕ КАД ПОВРЕДЕ НЕКОГ КО ИХ ВОЛИ ?
Осећам како ме носе ветрови сете и сапињу неки давно прошли дани кад сам била неко.
Осећам ту прошлост и питам се хоћу ли одолети тим налетима, јер ми посустаје и снага и воља. А жеља ? Однела је нада као узалудну.
Јако сам разочарана у своја очекивања, у своју веру у људе.
Искреност је већ одавно на губитку, то ми је јасно. Лицемерна завист не пушта узде, на челу је поворке која се гомила без смисла и реда.
Да, мисли ми делују збркано и знам да вечерас могу да разумем само сама себе, али лакше је поделити своје страхове, претешки су и боле ме до костију.
Не ! Не желим да прихватим да се људи које знам мењају из корена
