Ноћ је..глуво доба,високо на небу месец ,смеши се као да види мој лик
скривен у набору лаке завесе крај отвореног прозора.
Лето је..врелина ваздуха улази у собу и меко пријања на влажну кожу
док пријатна топлина која се шири телом буди успомене
и враћа сећање на сва топла лета..вреле ноћи..непроспаване
због среће..туге..
Тишина као нектар клизи око мене и гласније од речи шапуће..
испреда причу једног живота.
Док светлост месеца отвара споменар,очи се жаре и сваки трптај
ко једна страница пуна живих слика особа,драгих
знаних и незнаних..
Мисли се нижу и извлаче из дубине прошле дане,незаборављена
јутра,љубави велике и мале..срећне осмехе и пресахле сузе…
Пребирање по сећању баш прија..мами ми осмех и буди жељу да
копам дубље..до срећног детињства..до првог пољубца..прве сузе..
Стижем до дна..то је почетак-прва страница..
Из уморних очију искачу искре и пале ватру која тињајући загрева срце
док из заборава извлачим онај дан који пише споменаре,посебан дан
у животу сваког од нас..прва љубав..први трептај..први поглед и
додир који жари.
Предамном у мраку собе само за тренутак васкрсле су две зенице црне
као ова ноћ,блиставе од младости..пуне нежности..
Само сећање на тај магнетни поглед изазива трнце у врховима мојих прстију…несвесно прелазим тим истим прстима кроз косу као да су те очи живе..као да ме виде..тим покретом привлачим тај поглед..те очи..и оне као да стају у лету и смеше се..
Талас топлине пролази мојим телом чак и сада..после толико година..
Моћ тих очију пратила ме је кроз живот..дуго..дуго..несвесно их тражећи у сваком погледу..давала сам им све већу моћ..
Док једнога дана нисам угледала друге очи..не тако црне..али тако
сјајне да им је на сјају могао позавидети и овај месец…лепоту
заљубљеног погледа стварно ништа не може да замени..У тим очима
огледала се мајчина нежност,очева снага…
И први пољубац..онај неспретни..чист као сунце..
Лаки додир..стисак руке у мраку и дуге шетње..
Први кораци у свет одраслих,несигурност ..и жеља..
руку под руку у освајање …оног неког сутра које је спремно чекало..
А онда љубав..десила се онако изненада,саткана од црних очију..
сјајног погледа…смелијих усана и немирних али сигурних руку…
Њихову чврстину осећам и у овој ноћи..ево је стоји крај мене и даје
ми снагу као и свих ових година…
Осећам једну издајничку сузу како се искрада и полако..нечујно клизи
низ зажарени образ..подижем руку..стајем на пола пута..пуштам је..
онда се смешим..не огорчено већ сетно..љубав и јесте таква..
као и живот..лепа,али тајновита,пуна замки и награда…
Боже како је било лепо бити млад..волети..бити вољен..делити живот
и градити заједничку срећу..заобилазећи препреке..уживајући у
изабраним тренутцима…
Сећање ме враћа у једну другу ноћ…исто место..исти прозор..и тада
је овај исти месец био сведок мојих суза..али је њихова врелина била
некако другачија..и онда нисам била сама…крај мене је стајао још неко
заштитнички стежући моја рамена која су подрхтавала..не од хладноће
брисао је моје сузе пољубцима,незнајући шта би друго…Делили смо
своју прву несигурност..стрепњу..пуни љубави и снаге за нови живот
који је ето закуцао на наша врата..Хоћемо ли знати..моћи да се носимо
достојанствено са новим задатком који нам живот даје…Одговорност велика..срећа..још већа..Опијени новим сазнањем,уплашени али
срећни..несигурни,али јаки…обасјани месечином дочекали смо јутро
баш овде крај овог прозора…
Да овај прозор носи у себи многе приче..лепе и ружне..срећне и
тужне..носи причу мог живота…Понекад као да дише,препун мојих
тужних очију,проливених суза..уздише..а онда ми се понекад учини
да се смеје..раздрагано и срећно..као да је жив,делећи са мном
блистави поглед,насмејане усне,немирне руке..које би да загрле
цео свет…
Сада ћути..као да чека..моја помешана осећања као да праве збрку
у њему..у мени..чак је и месец збуњен,некако трепери као и моје тело..
Листови споменара се окрећу и маме још један осмех мојим уснама
и то осмех који је, чини ми се на тренутак,исправио све боре на
мом лицу…Сетила сам се још једног првог пољубца..Био је то
пољубац који сам спустила на чело свога тек рођеног сина,мирисао
је на пролеће и љубав..био леп као зора и био је мој !
Несвесним покретом главе као да додирујем образом његов румени
обрашћићи упијам мирис његове коже…ноздрве ми се шире у мраку..тренутак је тако стваран,мада је прошло више од двадесет
година…
Као на поветарцу,листови зашуште..окрећу се,као да нешто траже..
То ја пребирем по сећању,тражећи још један пољубац…
Мислила сам да је моје срце равномерно подељено и да нема више
места у њему..све док се није родила она..угурала се у моје срце
брзином светлости и заузела своје место оног трена када сам осетила њену кожу на својим уснама…Изненађена да нешто већ доживљено
може да има такву моћ…нисам могла да одвојим поглед од још једног
анђела…још једног пролећа и непоновљиве зоре…
Исти покрет главом..на образу осећам баршунасти додир дечје коже..
срце ми трепери..прсти задрхте у жељи да је још једном додирнем
у оном тренутку,заробљеном у времену…
Пуно је таквих тренутака у нашим животима,које би да заробимо
и држимо љубоморно близу…
Вероватно исто толико ,колико и оних које би смо да избришемо..
које не желимо као успомену…
Али,ту су и једно и друго сећање…
Препреке у животу,као што су бес,бол..или туга,држе нас будним,јер
сувише олако схватамо срећу.Толико да је понекад чак и не видимо.
Те тренутке слепила имала сам и ја вођена неком невидљивом силом
све док ме сам живот није повукао за рукав и показао ми шта је његова вредност…
Пуно лекција..један испит,или си прошао или си пао..избора нема.
А сваки пад је дотицање дна..који изискује нову снагу..
Из стиснутих песница осећам бол ..сећајући се нерадо својих лекција,
својих падова..
Одмахујем главом терајући сећања да оду..не желим их вечерас у
овој соби..месец је тако леп..
Срећа,радост и љубав дају нам снагу да дигнемо главу..да идемо
даље..нема стајања по страни..мора се грабити..борити..за све,из
дана у дан…
Чујем шкрипу капије..не морам да гледам,знам..мој син је стигао..
Осећај испуњености и чудесног смирења испуњава ми срце и шири
се целим телом..
Сада су сви ту..под окрињем сигурности нашег дома..Како прија ова
тишина..и сазнање да и после оволико година,један тренутак може
да ме испуни на овакав начин..да је спокојство оно што ме сад грли,
три најважнија бића су ту крај мене..свако у свом свету снова..
Осећам умор..превише је осећања раширило крила и као да ми одузимају снагу…као оног трена када сам деци морала допустити
да рашире своја крила и полете..Био је то болно тежак тренутак
пустити их да крену у леп али сурови свет стварности..у потрагу
за првим пољубцем..али и првом сузом..
А мени је једино остало да будем будна..да дочекам срећне осмехе..
обришем нежним додиром сваку сузу која буде потекла…
Подижем главу према месецу,некако је миран..као да је заспао..
да ,ускоро ће зора..Дочекао је моје осмехе..обрисао сузе..сад може
на починак…
Ускоро ће нови дан..у томе је и лепота,јер не знам шта ће ми он донети
Шта год да је,бићу спремна..
Завлачим се под покривач,две нежне али сигурне руке посежу за мном
и грле ме..смешим се..то је она снага која ће ме одржати будном на
капији отвореној за ово сутра које свиће..за препреке које треба
прескочити..за смех и сузе..за живот који неуморно тече…
Deo iz knjige " Miris Jesenje Ruze"
скривен у набору лаке завесе крај отвореног прозора.
Лето је..врелина ваздуха улази у собу и меко пријања на влажну кожу
док пријатна топлина која се шири телом буди успомене
и враћа сећање на сва топла лета..вреле ноћи..непроспаване
због среће..туге..
Тишина као нектар клизи око мене и гласније од речи шапуће..
испреда причу једног живота.
Док светлост месеца отвара споменар,очи се жаре и сваки трптај
ко једна страница пуна живих слика особа,драгих
знаних и незнаних..
Мисли се нижу и извлаче из дубине прошле дане,незаборављена
јутра,љубави велике и мале..срећне осмехе и пресахле сузе…
Пребирање по сећању баш прија..мами ми осмех и буди жељу да
копам дубље..до срећног детињства..до првог пољубца..прве сузе..
Стижем до дна..то је почетак-прва страница..
Из уморних очију искачу искре и пале ватру која тињајући загрева срце
док из заборава извлачим онај дан који пише споменаре,посебан дан
у животу сваког од нас..прва љубав..први трептај..први поглед и
додир који жари.
Предамном у мраку собе само за тренутак васкрсле су две зенице црне
као ова ноћ,блиставе од младости..пуне нежности..
Само сећање на тај магнетни поглед изазива трнце у врховима мојих прстију…несвесно прелазим тим истим прстима кроз косу као да су те очи живе..као да ме виде..тим покретом привлачим тај поглед..те очи..и оне као да стају у лету и смеше се..
Талас топлине пролази мојим телом чак и сада..после толико година..
Моћ тих очију пратила ме је кроз живот..дуго..дуго..несвесно их тражећи у сваком погледу..давала сам им све већу моћ..
Док једнога дана нисам угледала друге очи..не тако црне..али тако
сјајне да им је на сјају могао позавидети и овај месец…лепоту
заљубљеног погледа стварно ништа не може да замени..У тим очима
огледала се мајчина нежност,очева снага…
И први пољубац..онај неспретни..чист као сунце..
Лаки додир..стисак руке у мраку и дуге шетње..
Први кораци у свет одраслих,несигурност ..и жеља..
руку под руку у освајање …оног неког сутра које је спремно чекало..
А онда љубав..десила се онако изненада,саткана од црних очију..
сјајног погледа…смелијих усана и немирних али сигурних руку…
Њихову чврстину осећам и у овој ноћи..ево је стоји крај мене и даје
ми снагу као и свих ових година…
Осећам једну издајничку сузу како се искрада и полако..нечујно клизи
низ зажарени образ..подижем руку..стајем на пола пута..пуштам је..
онда се смешим..не огорчено већ сетно..љубав и јесте таква..
као и живот..лепа,али тајновита,пуна замки и награда…
Боже како је било лепо бити млад..волети..бити вољен..делити живот
и градити заједничку срећу..заобилазећи препреке..уживајући у
изабраним тренутцима…
Сећање ме враћа у једну другу ноћ…исто место..исти прозор..и тада
је овај исти месец био сведок мојих суза..али је њихова врелина била
некако другачија..и онда нисам била сама…крај мене је стајао још неко
заштитнички стежући моја рамена која су подрхтавала..не од хладноће
брисао је моје сузе пољубцима,незнајући шта би друго…Делили смо
своју прву несигурност..стрепњу..пуни љубави и снаге за нови живот
који је ето закуцао на наша врата..Хоћемо ли знати..моћи да се носимо
достојанствено са новим задатком који нам живот даје…Одговорност велика..срећа..још већа..Опијени новим сазнањем,уплашени али
срећни..несигурни,али јаки…обасјани месечином дочекали смо јутро
баш овде крај овог прозора…
Да овај прозор носи у себи многе приче..лепе и ружне..срећне и
тужне..носи причу мог живота…Понекад као да дише,препун мојих
тужних очију,проливених суза..уздише..а онда ми се понекад учини
да се смеје..раздрагано и срећно..као да је жив,делећи са мном
блистави поглед,насмејане усне,немирне руке..које би да загрле
цео свет…
Сада ћути..као да чека..моја помешана осећања као да праве збрку
у њему..у мени..чак је и месец збуњен,некако трепери као и моје тело..
Листови споменара се окрећу и маме још један осмех мојим уснама
и то осмех који је, чини ми се на тренутак,исправио све боре на
мом лицу…Сетила сам се још једног првог пољубца..Био је то
пољубац који сам спустила на чело свога тек рођеног сина,мирисао
је на пролеће и љубав..био леп као зора и био је мој !
Несвесним покретом главе као да додирујем образом његов румени
обрашћићи упијам мирис његове коже…ноздрве ми се шире у мраку..тренутак је тако стваран,мада је прошло више од двадесет
година…
Као на поветарцу,листови зашуште..окрећу се,као да нешто траже..
То ја пребирем по сећању,тражећи још један пољубац…
Мислила сам да је моје срце равномерно подељено и да нема више
места у њему..све док се није родила она..угурала се у моје срце
брзином светлости и заузела своје место оног трена када сам осетила њену кожу на својим уснама…Изненађена да нешто већ доживљено
може да има такву моћ…нисам могла да одвојим поглед од још једног
анђела…још једног пролећа и непоновљиве зоре…
Исти покрет главом..на образу осећам баршунасти додир дечје коже..
срце ми трепери..прсти задрхте у жељи да је још једном додирнем
у оном тренутку,заробљеном у времену…
Пуно је таквих тренутака у нашим животима,које би да заробимо
и држимо љубоморно близу…
Вероватно исто толико ,колико и оних које би смо да избришемо..
које не желимо као успомену…
Али,ту су и једно и друго сећање…
Препреке у животу,као што су бес,бол..или туга,држе нас будним,јер
сувише олако схватамо срећу.Толико да је понекад чак и не видимо.
Те тренутке слепила имала сам и ја вођена неком невидљивом силом
све док ме сам живот није повукао за рукав и показао ми шта је његова вредност…
Пуно лекција..један испит,или си прошао или си пао..избора нема.
А сваки пад је дотицање дна..који изискује нову снагу..
Из стиснутих песница осећам бол ..сећајући се нерадо својих лекција,
својих падова..
Одмахујем главом терајући сећања да оду..не желим их вечерас у
овој соби..месец је тако леп..
Срећа,радост и љубав дају нам снагу да дигнемо главу..да идемо
даље..нема стајања по страни..мора се грабити..борити..за све,из
дана у дан…
Чујем шкрипу капије..не морам да гледам,знам..мој син је стигао..
Осећај испуњености и чудесног смирења испуњава ми срце и шири
се целим телом..
Сада су сви ту..под окрињем сигурности нашег дома..Како прија ова
тишина..и сазнање да и после оволико година,један тренутак може
да ме испуни на овакав начин..да је спокојство оно што ме сад грли,
три најважнија бића су ту крај мене..свако у свом свету снова..
Осећам умор..превише је осећања раширило крила и као да ми одузимају снагу…као оног трена када сам деци морала допустити
да рашире своја крила и полете..Био је то болно тежак тренутак
пустити их да крену у леп али сурови свет стварности..у потрагу
за првим пољубцем..али и првом сузом..
А мени је једино остало да будем будна..да дочекам срећне осмехе..
обришем нежним додиром сваку сузу која буде потекла…
Подижем главу према месецу,некако је миран..као да је заспао..
да ,ускоро ће зора..Дочекао је моје осмехе..обрисао сузе..сад може
на починак…
Ускоро ће нови дан..у томе је и лепота,јер не знам шта ће ми он донети
Шта год да је,бићу спремна..
Завлачим се под покривач,две нежне али сигурне руке посежу за мном
и грле ме..смешим се..то је она снага која ће ме одржати будном на
капији отвореној за ово сутра које свиће..за препреке које треба
прескочити..за смех и сузе..за живот који неуморно тече…
Deo iz knjige " Miris Jesenje Ruze"
