Jednoj zeni-svim zenama

https://youtu.be/1ssc6igNZZw

(Ne)normalne stvari u (ne)normalno vreme

     Sedmi je dan od kako sedim u ovoj stolici i cutke slusam zalopojke pretocenih ispovesti istrosenih ljudi, slomljenih od drustva i samog zivota. Nista novo nisam cula, a opet sve te reci okupane neisplakanim suzama skupljaju se tu negde iza mene i pritiskaju me svojim teretom, guse me i guraju da povijem ramena od sve te tuge razocaranjem oduzetih ocekivanja i nada, od uzdaha iz prepunih grudi i ugasenih zenica koje pilje u daljinu. Izmedju reci koje se kotrljaju u jezivoj tisini dok tihi glas ogoljeva svoju dusu, cuju se samo otkucaji skazaljke sata koji kao da drze ritam tihom monologu. Deset pognutih glava poredjanih nasumice po sobi, deset bica u potrazi za odgovorima i potvrdom da nisu sami odmetnuti u svojoj razlicitosti, s paznjom docekuje i ispraca svaku s mukom srocenu recenicu. Moji su oci sklopljene, ruke cvrsto prekrstene preko grudi, s glavom uvucenom u povijena ramena. Postajem svesna odbrambenog polozaja svih delova svog tela i bezuspesno pokusavam da opustim stisnute usne kako bi popustio grc u vilici. Znam da jos uvek nisam spremna da govorim, mada bi trebalo zato sam ovde, u ovoj cudnoj skupini ljudi bez imena i adrese. Ne znam jesam li pogresila u svojoj odluci, ali ni posle sedam dana nisam sigurna da bi me reci koje bih izgovorila glasno pustile na slobodu, srusile sve one zidove ili bar odskrinule davno zamandaljena vrata tamo duboko u meni. Posmatrala sam ljude koji su odlazeci odavde posle svoje ispricane price delovali mirnije, kao oslobodjeni grca, kao da se pritisak smanjio. Mada, niko nije u potpunosti ispricao svoju pricu, to su delici, fragmenti koji se nadovezuju iako su totalno nevezani otkrivajuci deo po deo slagalicu haosa deset zivotnih prica povezanih greskama, propustima, neznanjem, laznim ponosom i prevelikim ocekivanjima. Svesna sam ja da se ne razlikujem ni po cemu, mozda mi samo treba vise vremena. Razmena iskustava nije novi nacin ucenja, samo je potisnut sebicnom arogancijom ljudi i nerealnim istinama koje drustvo servira tim istim ljudima uvodeci ih u sve dublju izolovanu samocu.. Nisam ni sebicna, ni arogantna, a ipak sam ovde, valjda su me one nerealne istine bacile na ovaj put. Kako god, ovde sam svojevoljno usla gonjena duhom proslosti, kao i svi ovi ljudi s kojih se polako otapa oklop straha od pogresnih odluka. Receno nam je da je strpljenje jedino sto nam je potrebno kako bi smo odlazeci odavde ostavili za sobom onaj deo sebe koji nas cini nesrecnima. Strpljenje..mislim da je ovim ljudima to jedino preostalo i da su ga oduvek imali na pretek, jer kako bi smo se inace i nasli na ovoj grupnoj terapiji da ga nismo imali. Mene je strpljenje vodilo svih onih godina koje su promicale kraj mene klizeci mi kroz zivot. Znam ja dobro sta je strpljenje, to je poklonjeno vreme nekome zbog necega. Zasto onda ne bih poklonila malo svog vremena sebi zbog sebe. Zato sam ovde i slusam neverovatne price o ljudskim slabostima, pomesanim vrednostima i izgubljenim snovima, o godinama i vremenu koje ne prasta. Kad sam vec kod godina koje proticu, jedna devojka iz grupe  je suvise mlada da bi se nasla medju nama, bar mi se tako cini, i ona cuti jos uvek kao i ja, kao da nije sigurna treba li uopste i da progovori. Prvog dana mi je privukla paznju izdvajajuci se iz gomile pogledom koji zraci, zivot buja u njema, a mladost isijava iz svakog pokreta . Njena paznja je neometeno usmerena prema glasu kao da upija svaku izgovorenu rec i kako monolozi prelaze u razgovore, tako je njena usresredjenost opustenija, kao da je zadovoljna razvojem odnosa medju prisutnima. Osecam njen pogled, razmisljajuci o njoj moj se zadrzao na njenom licu i ona mi se smesi ocima iza gustih trepavica koje se usporeno spustaju i podizu kao da mi time govori da ce sve biti u redu, da ne brinem, iako rec nisam progovorila za sve to vreme provedeno sa njima. Nemam zelju da delim sa ovim nepoznatim ljudima svoje strahove i kocnice. Doduse nikada ni sa kim i nisam delila ni jedan svoj problem, od kako znam za sebe. Svoje breme nosila sam sama. Nije mi smetalo da slusam i to sa punom paznjom tudje price, kao i ove ispricane u ovoj sobi.

Ljudska priroda oduvek je za sobom nosila bol, patnju, tugu i razocarenja, zbog kojih covek trazi coveka, trazi nekog da ga saslusa, trazi rame za oslonac i ruku kao podrsku. Onaj drugi deo u coveku je vec sebican, srecu, radost i zadovoljstvo covek nosi sam bez zelje da deli. Tako je, i   tu nepromenljivu je tesko upotrebiti na bilo kojoj grupi, pa i na ovoj.

Iz lutanja po ljudskoj prirodi vraca me glas koji je drugaciji, sigurnost izbija iz prvih reci, a vec sledece su, iako tihe, odmerene i ciljane. Podizem pogled i srecem se sa lepim ocima mlade devojke koja mada govori u mnozini obracajuci se svima, gleda mene i imam secaj da govori bas meni. U tom njenom pogledu je nesto cudno, molba u zelji da bude saslusana s razlogom. Kupila je moju paznju, a izgledalo je i ostalih, jer su sve glave bile okrenute ka njoj. Pocela je recima :

-“ Razlog mog prisustva medju vama je nesto drugaciji od vaseg, ali zelim da saslusate do kraja ono sto imam da kazem, ono sto zelim da podelim sa vama. Procitacu vam prvo jedno pismo”- otvorila je koverat i razmotala nekoliko listova rukom ispisana, sitnim crnim slovima.

-“Najdraza moja, oprosti mi molim te za sve reci koje budes ovde procitala, oprosti za breme koje ti ovim ostavljam i na kraju oprosti sto nisam imala dovoljno hrabrosti da ti sve ovo napisano ispricam lice u lice. Kukavica sam znam, ali ovim zelim da ispravim svoju gresku. Znas, jako je tesko pricati o sebi, o svojim potrebama i ocekivanjima. Tesko je izreci pred nekim svoje nade, svoje zelje, a jos je teze ispricati nekom kako si izgubio veru, kako si bio osramocen i ponizavan samo zato sto si igrao po pravilima i to onim skupim, nepisanim. Vaspitanje, ono kucno, jeste i bice uvek odskocna daska da ceo zivot. Mene je moje sahranilo. Zato sam mozda presla neke granice sa tobom, u strahu da te ne sustigne ista sudbina. Nadam se sam otvorila dovoljno vrata da shvatis da covek nije rodjen da bude sam u svom svetu, i da su greske lekcije, nikako kazna. Ispricacu ti o svojim greskama koje su me nizajuci se odvele na sasvim pogresan put sa kog nije bilo povratka.

Moja prva greska bila je napustanje skole, odustajanje od daljeg obrazovanja radi udaje. Da, znam da znas da sam se udala veoma mlada, gotovo dete, ali nikada ti nisam rekla razlog strahujuci da cu ti usaditi misao sopstvene krivice. U svom neznanju i ludoj mladosti mislila sam da ljubav koju sam tad osetila moze da zameni sve, i godine koje uludo poklanjam necem nepoznatom sto moze da saceka, i veri koja bez iskustva mora imati granice. Volela sam tvog oca od trenutka kad sam ga ugledala cini mi se, a tebe od saznanja da rastes ispod mog srca. Te dve ljubavi bile su moj krst, jedna me je unistavala, druga odrzavala u zivotu. Sada, posle toliko godina shvatam svoju gresku, propust koji sam napravila nevoleci sebe dovoljno, sama sam sebi naudila  preispitivanjima i nerealnim ocekivanjima. Pomerene vrednosti u tim godinama trebale su biti samo rezultat mladosti, ali talozenjem  stvorile su brdo ljutnje i nezadovoljstva. Trudnoca. Nesto sasvim nepoznato i prerano. Strah. Sreca. Pomesana osecanja. Udaja. Stvarnost.je zakucala veoma brzo na moja vrata, zivot mi se promenio iz korena. Tudja kuca. Jedino poznato u njoj bio je tvoj otac i to samo donekle, jer nisam ga poznavala, upoznala sam ga s godinama i to nije bio onaj isti mladic kojeg sam kovala u zvezde i podizala do neba. Menjao se pred mojim ocima, osmeh je nestao sa njegovog lepog lica kod mog prvog protesta i nikada se vise nije vratio za mene, a ja sam krivila sebe zbog toga. On je nastavio svoj zivot tacno tamo gde je zastao da se ozeni, izlasci, druzenje,  posao, obaveze s prijateljima koje je morao da ispostuje bili su daleko ispred mene i pre tvog rodjenja, Bezvrednost koju sam tada stekla cekajuci ga satima i usamljenim nocima, nikada me vise nije napustila. Nisam razumela ni njegovu, ni svoju mladost, moja ocekivanja razlikovala su se od njegovih. Sve sto sam zelela tada bio je on, njegovo prisustvo i  njegovo vreme, zelela sam ono cega on nije bio spreman da se odrekne, slobode. Dva zarobljenika, ja zatvorena unutar kaveza, a on spolja. Trebalo je samo otvoriti vrata. Ostala su zatvorena i posle tvog rodjenja, i ti si bila jedina spona medju nama u godinama koje su usledile. Bio je on dobar covek i otac, nikada nam nista nije falilo, sem njega. Nikada ruzna rec nepostovanja nije presla preko njegovih usana, zamerao mi je to nesto u najgoroj tisini za zajednicki zivot i to od prvih dana, a ja nikad nisam saznala cime sam ga odgurnula od sebe. To me je izjedalo Delili smo krov nad glavom, hranu i brigu o tebi. Retki su bili zajednicki trenutci i tada bi bili daleko jedno od drugog, praznina koja se uvukla izmedju nas nije nas napustala. Spolja gledano to je bilo to, tako su ziveli i moji roditelji, otac je zaradjivao, majka se starala o kuci i deci, nije bilo mesta prigovoru, sem one proklete praznine koja mi je crpila svu snagu. Stalno sam se pitala trazim li nemoguce.        

Nekom posebnom

Volim boju tvoga glasa

i one reci koje izgovaras nekeko posebno,

drugacije mekano,detinje.

Obicno izmamis osmeh mojim usnama

onaj nesvesni,iskren koji ozari mi lice

isijava srecu valjda..

Privlacim tad poglede slucajnih namernika

koji gledaju me sa simpatijom

kao da znaju da srecna sam.

Volim i tvoje oci

i one imaju neku posebnu car

nije to samo kolorit neodredjene boje

vise je to sjaj koji ti siri zenice

kad me pogledas.

Smesis se ocima i kad pokusavas

da budes ozbiljno odrastao i odgovoran

onda su najlepse

te tvoje vragolaste oci,

koje mi strasno nedostaju dok sklopljene lutaju snovima..

Volim tvoje ruke

kad leprsavo prstima pokusavas da docaras mi

samo tebi znanu sliku..

A posebno mi je drag onaj pramen

koji te uporno izaziva

da ga nesvesnim pokretom vratis na odredjeno mu mesto.

U tim trenucima osetim toplinu po vratu i na obrazima

valjda od zelje za tim dodirom.

.