-
Izvini Mirjana, izvini
molim te. Nisam te odmah shvatila, nisam pomislila ni da je to za tebe tako
ozbiljno. Pa ti si stvarno prvi put vodila ljubav..To je divno. Ništa se ružno
nije desilo, uživala si i imaš puno pravo na to kao žena, shvati. Nije kraj
sveta što je mlađi, to ti je valjda nagrada za sve one izgubljene godine.
Iskreno je izgovorila sve što je mislila i bilo joj je žao Mirjane zbog
nepravde koja joj je osakatila život, oduzimajući joj i sad možda jedinu
mogućnost da okusi život. Znala je da ako sada ne prevaziđe tu prepreku u sebi,
ostaće zauvek sama, bežeći od sebe i od života kao i do sada.
-
Pričaj mi kakav je, kako
izgleda..
Htela je da dobije na vremenu i našla je način. Mirjanina boja lica se
promenila u momentu, sivilo je nestalo kada je za trentak zatvorila oči koje su
zasjale čudnim sjajem
-
Kako izgleda ? Visok je,
za glavu je višlji od mene. Razvijen, sportski tip. Put mu je tamnija, kao da
je osunčan. Oči sive, ponekad zelene, prodorne, potamne neodređeno.. Uredan,
pedantan, zanimčjiv i znatiželjan, ali i odmeren u svemu. Pažljiv je i
pristojan. Lako je voditi razgor sa njim o bilo čemu. A ima i prijatan, dubok
muški glas. Na njemu je ipak najlepši osmeh, iskren, širok. Smeh grlen,
slobodan. On je dobar čovek. Vredelo je upoznati ga.
Želela je da stavi tačku zadnjom rečenicom, ali Zorica je rešila da nastavi
-
Očigledno jeste, jer si
se ti promenila
-
Ja ? Kako ? Zar je tako
očigledno ovo što osećam ovde – spustila je otvorenu šaku na svoje grudi
-
Sijaš Mirjana. Zračiš
iznutra. Ti si lepa žena, ali sreća daje posebnu lepotu. Čini te srećnom samo
njegovo postojanje i shvati da ti to niko ne može ni oduzeti, ni zabraniti, čak
ni ti sama sebi. Možeš se otimati koliko hoćeš, ne pitaš se i ovaj put ne beži,
jer nemaš zbog čega. Pusti ,kao što već jesi, neka ti se desi život, živi ga,
ne propuštaj ga, dovoljno si propustila. Nikoga ne povređuješ tom vezom, ili
ako ti se više sviđa, tim prijateljstvom. Pusti, pa dokle traje..(deo iz romana- Pod teretom tudjih odluka )
(
