Porodica temelj svega: Savremeno vaspitanje ili odsustvo vaspitanja

Porodica temelj svega: Savremeno vaspitanje ili odsustvo vaspitanja: Gde smo posli i dokle smo stigli ?Dobro pitanje ! Od patrijahalnog, do savremenog vaspitavanja i vaspitanja. Teorija savremenog ? Slanje...

Preobražaj: PrAzNa SoBa

Preobražaj: PrAzNa SoBa: U tisini coskova skrivene cuce strpljive,uporne kao da znaju tajnu koju istina nosi. Bez glasa pilje u prazno uzaludnost reci poznata im.. ...

PrAzNa SoBa

U tisini coskova skrivene cuce

strpljive,uporne kao da znaju

tajnu koju istina nosi.

Bez glasa pilje u prazno

uzaludnost reci poznata im..

Uzdasima ispunjavaju tisinu

ispredaju pricu odlazece srece

tek poneka sapne..kako bi cula sebe

bez optuzbe,sa smeskom

u isto vreme terajuci ga

kao da nije mu mesto tu

u praznoj sobi…

Provlace se jedna kraj druge

u pokusaju da se sloze

umor ih usporava,neverica razdvaja..

Vreme..

SAmo vreme moze ispuniti prazninu sobe

gde se skrivaju MiSLi…

LePtIrOv Let

Smesis se praznog pogleda

mada znas za buru

koja divlja ispred tebe

tamo duboko skrivena

iza mutnih ociju..

Gazis cutanjem

po krilima srusenog leptira

i dok njegove boje nestaju

u prasini

odlazis bez pozdrava.

Ni skrivena lepota

iza ranjenog pogleda

ne usporava tvoj korak.

Da se osvrnes..

Zapitas…

Sam si sebi dovoljan

na putu usputnih stanica

grabeci

ka samo tebi znanom cilju.

Nocas me gubis

U moru reci bez smisla i reda

nocas me gubis

slep i gluv

na cutanje moje.

Ne,ne predajem se bez borbe

al besmisao

uzeo je maha..

Potiskujes sve ono sto bilo je

zarad laznog mira

duse svoje,

bez zelje da cujes

najglasnije cutanje moje.

Stani

ne kopaj vise

preduboko zasao si

krvarim od svakog slova,

ne rusi bar ono sto bese

ostavi netaknuto secanje

da imaju usne cemu

jednom da se smese.

Reci

jedno prosto zbogom

zadrzi bes onog nerodjenog sutra.

Pusti me..

pusti da samo odem

staklenih ociju i usana suvih

daleko..sto dalje..

Preobražaj: ... ULICA GORKIH JAGODA ...

Preobražaj: ... ULICA GORKIH JAGODA ...: Dobrodošli, u ulicu Gorkih Jagoda... broj pet! Tu na uglu, s Ulicom Spaljenih pisama i Mrtvih Nadanja, stanujem ja. Svako jutro, ...

Ucio si me

Ucio si me

kako da zivim bez tebe.

Ucio si me da placem

samo kad padaju kise.

Ucio si me da se smesim
i kad mi srce zebe.

Ucio si me
da nije kraj sveta
ako nekad gresim.

Ucio si me kako se cuti
u najduzoj minuti.

Naucio si me
kako da budem sena.

Ali ja sad,vise nisam
ona ista zena...

... ULICA GORKIH JAGODA ...

Dobrodošli,
u ulicu Gorkih Jagoda... broj pet!
Tu na uglu, s Ulicom Spaljenih pisama i
Mrtvih Nadanja,

stanujem ja.
Svako jutro, odem do ćoška
Bulevara Prevara.
Tu kupim novine -
"24 časa života manje".
Pogledam oglase,
rubrika "Nadanja",
ali ništa novo...
Čak se i staro razgrabilo!
Oko podne,
sednem u park,
pokraj reke Sećanja,
i gledam kako otiču
nabujale misli...
Popodne je moje vreme,
kada ručam u restoranu
"Prvi poljubac".
Odmah je tu, na Trgu Ironije.
Pitam koji je dan
crno-belog kelnera...
(Pošto znam koji je specijalitet,
kog dana na meniju...)
"Koji je danas dan... ?!"
reče kelner...
"Mislim gospodine, da je danas
Patetični dan!"
"Bože!
Zakleo bih se da je danas
Očajni dan!
Kako prođe nedelja!"
Za Patetični dan,
obično je na meniju
"teška Glupost,
filovana s divljom ljubomorom"
"Moje omiljeno!"
- pomislih.
"Još nešto gospodine?!"
bio je ljubazan kelner.
"Možda... preliv od intriga,
s jednom toplom, sočnom laži!?"
"Mogu li Vam preporučiti
samosažaljenje uz to?!"
"Ko kuva danas?!"
pitah.
"Đavo, čini mi se...
ili Vaša bivša!
Ako joj je počela smena?!"
"Daj! 'Ajde!"
"A, za desert?!"
"Možda neki bol,
u predelu grudi?!"
"Naravno gospodine... Sve za Vas!"
(pozajmljeno jer vredi deliti...od JM )

Tu stanujem Ja

"Dobrodošli, u ulicu Gorkih Plodova...! 
 Tu na uglu, s Ulicom Spaljenih pisama 
i Mrtvih Nadanja, stanujem ja...."

Jeste li procitali negde ove stihove ?

МЕСЕЦ И ЈA

Ноћ је..глуво доба,високо на небу месец ,смеши се као да види мој лик

скривен у набору лаке завесе крај отвореног прозора.

Лето је..врелина ваздуха улази у собу и меко пријања на влажну кожу

док пријатна топлина која се шири телом буди успомене

и враћа сећање на сва топла лета..вреле ноћи..непроспаване

због среће..туге..

Тишина као нектар клизи око мене и гласније од речи шапуће..

испреда причу једног живота.

Док светлост месеца отвара споменар,очи се жаре и сваки трптај

ко једна страница пуна живих слика особа,драгих

знаних и незнаних..

Мисли се нижу и извлаче из дубине прошле дане,незаборављена

јутра,љубави велике и мале..срећне осмехе и пресахле сузе…

Пребирање по сећању баш прија..мами ми осмех и буди жељу да

копам дубље..до срећног детињства..до првог пољубца..прве сузе..

Стижем до дна..то је почетак-прва страница..

Из уморних очију искачу искре и пале ватру која тињајући загрева срце

док из заборава извлачим онај дан који пише споменаре,посебан дан

у животу сваког од нас..прва љубав..први трептај..први поглед и

додир који жари.

Предамном у мраку собе само за тренутак васкрсле су две зенице црне

као ова ноћ,блиставе од младости..пуне нежности..

Само сећање на тај магнетни поглед изазива трнце у врховима мојих прстију…несвесно прелазим тим истим прстима кроз косу као да су те очи живе..као да ме виде..тим покретом привлачим тај поглед..те очи..и оне као да стају у лету и смеше се..

Талас топлине пролази мојим телом чак и сада..после толико година..

Моћ тих очију пратила ме је кроз живот..дуго..дуго..несвесно их тражећи у сваком погледу..давала сам им све већу моћ..

Док једнога дана нисам угледала друге очи..не тако црне..али тако

сјајне да им је на сјају могао позавидети и овај месец…лепоту

заљубљеног погледа стварно ништа не може да замени..У тим очима

огледала се мајчина нежност,очева снага…

И први пољубац..онај неспретни..чист као сунце..

Лаки додир..стисак руке у мраку и дуге шетње..

Први кораци у свет одраслих,несигурност ..и жеља..

руку под руку у освајање …оног неког сутра које је спремно чекало..

А онда љубав..десила се онако изненада,саткана од црних очију..

сјајног погледа…смелијих усана и немирних али сигурних руку…

Њихову чврстину осећам и у овој ноћи..ево је стоји крај мене и даје

ми снагу као и свих ових година…

Осећам једну издајничку сузу како се искрада и полако..нечујно клизи

низ зажарени образ..подижем руку..стајем на пола пута..пуштам је..

онда се смешим..не огорчено већ сетно..љубав и јесте таква..

као и живот..лепа,али тајновита,пуна замки и награда…

Боже како је било лепо бити млад..волети..бити вољен..делити живот

и градити заједничку срећу..заобилазећи препреке..уживајући у

изабраним тренутцима…

Сећање ме враћа у једну другу ноћ…исто место..исти прозор..и тада

је овај исти месец био сведок мојих суза..али је њихова врелина била

некако другачија..и онда нисам била сама…крај мене је стајао још неко

заштитнички стежући моја рамена која су подрхтавала..не од хладноће

брисао је моје сузе пољубцима,незнајући шта би друго…Делили смо

своју прву несигурност..стрепњу..пуни љубави и снаге за нови живот

који је ето закуцао на наша врата..Хоћемо ли знати..моћи да се носимо

достојанствено са новим задатком који нам живот даје…Одговорност велика..срећа..још већа..Опијени новим сазнањем,уплашени али

срећни..несигурни,али јаки…обасјани месечином дочекали смо јутро

баш овде крај овог прозора…

Да овај прозор носи у себи многе приче..лепе и ружне..срећне и

тужне..носи причу мог живота…Понекад као да дише,препун мојих

тужних очију,проливених суза..уздише..а онда ми се понекад учини

да се смеје..раздрагано и срећно..као да је жив,делећи са мном

блистави поглед,насмејане усне,немирне руке..које би да загрле

цео свет…

Сада ћути..као да чека..моја помешана осећања као да праве збрку

у њему..у мени..чак је и месец збуњен,некако трепери као и моје тело..

Листови споменара се окрећу и маме још један осмех мојим уснама

и то осмех који је, чини ми се на тренутак,исправио све боре на

мом лицу…Сетила сам се још једног првог пољубца..Био је то

пољубац који сам спустила на чело свога тек рођеног сина,мирисао

је на пролеће и љубав..био леп као зора и био је мој !

Несвесним покретом главе као да додирујем образом његов румени

обрашћићи упијам мирис његове коже…ноздрве ми се шире у мраку..тренутак је тако стваран,мада је прошло више од двадесет

година…

Као на поветарцу,листови зашуште..окрећу се,као да нешто траже..

То ја пребирем по сећању,тражећи још један пољубац…

Мислила сам да је моје срце равномерно подељено и да нема више

места у њему..све док се није родила она..угурала се у моје срце

брзином светлости и заузела своје место оног трена када сам осетила њену кожу на својим уснама…Изненађена да нешто већ доживљено

може да има такву моћ…нисам могла да одвојим поглед од још једног

анђела…још једног пролећа и непоновљиве зоре…

Исти покрет главом..на образу осећам баршунасти додир дечје коже..

срце ми трепери..прсти задрхте у жељи да је још једном додирнем

у оном тренутку,заробљеном у времену…

Пуно је таквих тренутака у нашим животима,које би да заробимо

и држимо љубоморно близу…

Вероватно исто толико ,колико и оних које би смо да избришемо..

које не желимо као успомену…

Али,ту су и једно и друго сећање…

Препреке у животу,као што су бес,бол..или туга,држе нас будним,јер

сувише олако схватамо срећу.Толико да је понекад чак и не видимо.

Те тренутке слепила имала сам и ја вођена неком невидљивом силом

све док ме сам живот није повукао за рукав и показао ми шта је његова вредност…

Пуно лекција..један испит,или си прошао или си пао..избора нема.

А сваки пад је дотицање дна..који изискује нову снагу..

Из стиснутих песница осећам бол ..сећајући се нерадо својих лекција,

својих падова..

Одмахујем главом терајући сећања да оду..не желим их вечерас у

овој соби..месец је тако леп..

Срећа,радост и љубав дају нам снагу да дигнемо главу..да идемо

даље..нема стајања по страни..мора се грабити..борити..за све,из

дана у дан…

Чујем шкрипу капије..не морам да гледам,знам..мој син је стигао..

Осећај испуњености и чудесног смирења испуњава ми срце и шири

се целим телом..

Сада су сви ту..под окрињем сигурности нашег дома..Како прија ова

тишина..и сазнање да и после оволико година,један тренутак може

да ме испуни на овакав начин..да је спокојство оно што ме сад грли,

три најважнија бића су ту крај мене..свако у свом свету снова..

Осећам умор..превише је осећања раширило крила и као да ми одузимају снагу…као оног трена када сам деци морала допустити

да рашире своја крила и полете..Био је то болно тежак тренутак

пустити их да крену у леп али сурови свет стварности..у потрагу

за првим пољубцем..али и првом сузом..

А мени је једино остало да будем будна..да дочекам срећне осмехе..

обришем нежним додиром сваку сузу која буде потекла…

Подижем главу према месецу,некако је миран..као да је заспао..

да ,ускоро ће зора..Дочекао је моје осмехе..обрисао сузе..сад може

на починак…

Ускоро ће нови дан..у томе је и лепота,јер не знам шта ће ми он донети

Шта год да је,бићу спремна..

Завлачим се под покривач,две нежне али сигурне руке посежу за мном

и грле ме..смешим се..то је она снага која ће ме одржати будном на

капији отвореној за ово сутра које свиће..за препреке које треба

прескочити..за смех и сузе..за живот који неуморно тече…

Deo iz knjige " Miris Jesenje Ruze"

Ljubav Vera i Nada

Kad ljubav ostavi trag dovoljno snazan al ipak blag... Kad vera dostigne metu koliko god da je udaljena na svetu... Kad nada dobije smisao i pogled bez reci uhvati misao... Znaces, zasto je onaj sto pise sve ovo napisao.

Sazetak iz zbirke pesama " Miris Jesenje Ruze "

Preobrazaj

Povratak

Вратити се није lako gde god da se vracas
radoznale oci prate te iz prikrajka nezainteresovano, a budno.
Pozelis da se sakrijes pa uvlacis glavu u ramena
mada bi najradije posovao i sebe i njih.

Tesko je vratiti se na stare staze.
Neki se ljudi nisu pomerili s mesta za sve vreme koje je proteklo,
zato u tvom pogledu traze sve ono sto misle da su ispustili da osete..

Tesko jeste, ali lepotu povratka poznatim omamljujucim slikama
onog prozivljenog ni jedan gram teskoce ne moze da umanji.
Lutas satima trazeci izgubljeno vreme...a oni nesrecnici sto te prate
ni ne slute koliko su srecni i koliko im zavidis...mada mozda i ne,
jer i oni su ispijeni i istroseni, bas onako kako se ti osecas iznutra...
umorno...

Pitas se zasto misle da si odlazeci dotakao neku boju iz duge?
Nisi, mada si se nadao da hoces..ali uzalud, duga ne postoji.
Da li da im kazes to ili ih ostavis da ti zavide,
tako ce nastaviti da veruju bar u nesto...