Oчи u oчи
Кад би очи говорити могле,
тада би и речи снагу смогле
да изрекну мисли скривене од света
и биле би јаче,
од пркосног ината и поноса у нама
па не би жмурећи бежали, од животних драма.
Очи у очи са својом судбином,
стајали смо много пута сви,
али очи су ћутале
и скривале истину у нама,
док су нам речи кројиле судбину,
изговорене без смисла и реда
само да сачували би себе, од пораза и срама.
А на крају увек поражени ми смо
поражени сами пред собом
кад нађемо се
пред очима другим,
јер истина ретко кад изречена бива
обично остане у нама да се скрива.
Јер јачи смо док изричемо лажи
поносито уздигнуте главе,
опијени достојанством својим,
док тихи глас са рамена нам шапће:
„Ја, ничег се не бојим..“
A бојимо се истине што чучи у нама
и не чујемо разум, што поруке нам шаље,
тврдоглаво ми затварамо очи и идемо даље.
Тако научили смо да најлакше је
да лажемо сами себе
и уљуљкујемо савест
док лажемо друге
верујући, да нам разум и срце тиме постају
само верне слуге
Aли ипак дође и тај дан, кад пред слугом треба
погнути главу и признати, да био је у праву
Јер лажима се само одлаже почетак
свакој животној драми, а за њен садржај
кривци смо, ми сами!
тада би и речи снагу смогле
да изрекну мисли скривене од света
и биле би јаче,
од пркосног ината и поноса у нама
па не би жмурећи бежали, од животних драма.
Очи у очи са својом судбином,
стајали смо много пута сви,
али очи су ћутале
и скривале истину у нама,
док су нам речи кројиле судбину,
изговорене без смисла и реда
само да сачували би себе, од пораза и срама.
А на крају увек поражени ми смо
поражени сами пред собом
кад нађемо се
пред очима другим,
јер истина ретко кад изречена бива
обично остане у нама да се скрива.
Јер јачи смо док изричемо лажи
поносито уздигнуте главе,
опијени достојанством својим,
док тихи глас са рамена нам шапће:
„Ја, ничег се не бојим..“
A бојимо се истине што чучи у нама
и не чујемо разум, што поруке нам шаље,
тврдоглаво ми затварамо очи и идемо даље.
Тако научили смо да најлакше је
да лажемо сами себе
и уљуљкујемо савест
док лажемо друге
верујући, да нам разум и срце тиме постају
само верне слуге
Aли ипак дође и тај дан, кад пред слугом треба
погнути главу и признати, да био је у праву
Јер лажима се само одлаже почетак
свакој животној драми, а за њен садржај
кривци смо, ми сами!
Нема коментара:
Постави коментар