Ova noc je bila duga..preduga.Isla sam putem kojim davno prosla nisam, ne iz zelje,vec me je gonila potreba i to ona surova koja ne zna za prepreke.Kopajuci po svojoj ogoljenoj dusi,mamila sam suze olaksanja da poteku i speru prljavstinu saznanja da sam opet napravila pogresan izbor..Ali suza nema.Kopala sam dublje.Probijala sam se kroz more reci utkanih u uspomene,a one su zarile me i peckale poput kopriva koje ne oprastaju uljezu koji zaluta.Suocavajuci se sa morem slika iz proslosti, presla sam trnovit put koji ostavljao je nove oziljke na starim mestima.Ali suza nigde…ni na samom izvoru! Stojeci tako pred sobom u najdubljoj tisini, okruzena godinama kao neprohodnim planinskim vencima,svatih gde odlaze moje ne isplakane suze.Svih ovih godina negovala sam trnje prepuno kopriva, prekrivajuci svaku stazu kojom se moglo prici izvoru suza i radosti… Svice…Zaboravila sam koji je bio razlog mog nocasnjeg putovanja…Nije ni vazno,zagubio se valjda u svom onom korovu.Znam samo da mogu plakati i suvim suzama,dok ne postanu prohodne staze koje vode do svih izvora.Docekacu ja i to..
Нема коментара:
Постави коментар