ИЗРЕЧЕНЕ МИСЛИ

Године прошле..године празне, нижу се крај мене у тихом ходу

који нечујно нестаје у неко сутра..

Осмех на лицу ..Очи без сјаја..Савршена маска за сваког..

Све лакше је носити ту кринку живота

пријања уз мене и сраста све више..

А онда тренутак слабости руши равнотежу празног живота

мења колосек и обећава…маска пуца..

Нада је ту, нуди неке нове дане..нове почетке.

Ипак, није баш све умрло у мени..још сам ту

сан нестаје..а ја се будим.

Изречене мисли упућене новој нади

стидљиво, али одлучно грабе напред.

И осећај отупео од стајања у једном месту, опет је ту.

Вера у другог човека, изгубљена некада давно

руку под руку са новом надом, креће у освајање.

Заборављени осећаји трепере у мени.

Дозивам сећање, не бих ли препознала знаке

могу ли..смем ли..веровати..надати се..волети опет..

Дрхтај од непознатог протреса ми тело као језа од страха

Јер почиње борба разума и срца..

Шта то носи неко сутра..?

Питање просто, али тако моћно, после толико

равнодушних дана.

Моћ ишчекивања буди храброст да кренем даље

у непознатом правцу..